Beogradski Sindikat Zalazak Treceg Sunca Lyrics

zalazak treceg sunca, nepodnošljiva vrelina
brujanje mašina, skucena metalna kabina
moj svet je praznina samo kamen i prašina
i pokoje secanje, odblesci davnina
obronci planina, šume, kristalna jezera
moje novo okruženje razara atmosfera
histerije, ludila, raspada sistema
zemlju napadaju bolesti, pošast ko himera
konacna dilema: preživeti il' stati
razmatram situacije koje usledice zatim
bespoštedna borba il' spokoj u raki
zloslutna izmaglica vec danima me prati
ali šta su ovde dani kad vreme je stalo
i ono malo preživelih je posrnulo i palo
egzistencije sramne dotukle ih rane
porok im je vodilja na putevima tame
tela zagadjuju otrovom, svi navuceni su mahom
obrazac ponašanja koji uslovljen je strahom.
alarm detektora kretanja, poznat odraz na viziru
nakaze su tu! nece otici u miru
šaljem izvidjacku sondu da preleti mracnu hordu
obaveštavam toranj da spreme se za borbu
i molim se bogu, mada sumnjam u njega
za pokolj ili trijumf da se okonca ova beda
primam signal iz sonde, neverovatni podaci
o neprijatelja snazi. ako postoje junaci
nisam jedan od njih. maksimalnom brzinom
letim ka bazi, sve do sudara s dinom
situacija bez izlaza, nemam vremena da mislim
kontrolu nad delom mi preuzima instinkt
koji sumanutim trkom vodi me put otvora
u magmatskoj steni. gori pogonska komora!
ostavljam za sobom zvuk eksplozije prodoran
gubim tlo pod nogama, klizim ko niz tobogan.

Bolno trljam potiljak, koliko bio sam bez svesti?
u mraku tražim izvor piska, postaje sve cešci
i ko zvuk aparata kad bolest ne bledi
neprekidan, glasnik kraja koji sledi
svetlost ... ispunjava celu odaju
bljesak zaslepljuje oci, zenice se skupljaju
polako postajem svestan oblika ovog mesta
savršen tetraedar, u centru podnožja pijedestal
oko opisan krug meni starnim simbolima
piktografsko pismo, sigurno staro je eonima
kako sam dospeo ovamo? šta je ovo mesto?
nigde ne vidim otvor!? odakle dopire svetlo?
preispitujem se dok proucavam mural
na jednom od zidova, opisuje ritual
ako ga dobro tumacim ovo je neka vrsta hrama
sveštenici formiraju krug oko piktograma
na postolju stoji decak koji zrakom iz ociju
u zidu otvara prolaz u drugu prostoriju
u koju ulazi naoružan odatle crtež se racva
u prikaz mocnog božanstva i leš mrtvog decaka
obred prosvecenja? test za mlade ratnike?
il nešto sasvim trece? al prostorija sa slike
je možda moja jedina veza sa površinom
tom se mišlju smirujem dok okružen tišinom
koracam ka središtu jednakostranicnog trougla
penjem se na postolje napetih cula
u iscekivanju cuda. stiže istog sekunda
telo prožima sila, iz ocnih duplji svetlost kulja.
Ništa ne mora biti ko što nekad je bilo.
spoznaja je blizu, budi spreman za epilog,
kad se vizija silnog otelotvori kroz život.
Taj trenutak pamticu ostatak moga veka
kao nepregledno belilo planete vecnog leda
kao osecaj spokojstva, miline, svetla
skidam kacigu, trljam oci, netremice gledam
opcinjen, sa osmehom i pogledom decaka
zašticen i spokojan u okrilju oblaka
i nema više ograda ni traga ljudske ruke
ko da nevreme je iza mene, ispred mirne luke
i tako srecan ali neoprezan na tren sklopih oci
i nestadoh ko kapljica na užarenoj ploci
i kao macem po stomaku tada presece me hladna
s___nja kao munja grom iz tmurna neba hada
ispred mene par prilika izlaze iz otvora
i prekri me crni oblak poput pogrebnog pokrova
ternutak tišine i napetosti kranje
bljesak laserskog pištolja, u levu ruku sam ranjen
ja se prenuh u sekundi sav zaprepašcen od straha
uz talas hladne vode ko kad podigne se brana
i tada jasno kao dan shvatih šta mi se sprema
okom tražim zaklon ali zaklona nema
više refleksno no svesno brzo bacih se u stranu
punim oba pištolja vracam kacigu na glavu
gledam suviše ih ima. bacam bombu neutrona
ekspolozija razbija formaciju kordona
zujanje fejzera, miris sprženog mesa
ne znam stvarno šta da radim kada ne znam ni gde sam
u prostoriji sam ja, ispred nepregledna masa
dok nasumice pucam oni padaju bez glasa
ja se okrecem ka izlazu al da izadem ne mogu
oštar bol padam (padam, padam)... pogodjen u nogu
da se predam? ipak ne dam život suviše je vredan
grabim pištolj pucam, pucam. pao je još jedan
i osecaj besa dok gledam grozne nemani
ma, nek ide život! dodjite, sad potpuno sam spreman! i
na interfejs vizira pada odsjaj svetlosti
uz kapljice krvi...

novi odred spodoba se zalece obrušava
ja kosim kao furija, ni korak ne ustrucavam
davno sam obucavam, sad sve mi se vraca
likvidacija pogledom kao oštricom maca
sada vladam situacijom, levitiram, manevrišem
snagom svoga uma zveri dezintegrišem
mogu da se skoncentrišem, tehnikom baratam
razlog njihovog dolaska napokon shvatam
zamahujem rukama, pokreæem vetar
usmeravam kristale i formiram spektar
jedinstvo svih energija isijavam kroz etar
poistoveæujem se sa sredinom, kameleon
prestajem da budem... sijam kao freon!
krecem ka površini iz ovog pakla.
izlecem uz gejzir peska krvi i stakla
lebdim nad pustinjom do grupacije dina
upirem prst ka njima iz zemlje raste planina
pod njom izviru reke, duž obala rastu šume
postajem natprirodna sila, prisutan za uvek
u svemiru i u svesti potomaka
svetu knjigu pišu na osnovu odlomaka
mog života, trijumfa nad nakazama sotone
dalekih kolonija hramove krase moje ikone.