Đorđe Balašević Ljubio Sam Snašu Na Salašu Lyrics

E, baš sam onomad razmišlj'o od čega pravidu tambure, pa sam
pit'o i, i Mitu, i Proku, i onog Mileta Devića, birtaša, zna li
kogod, pa niko nije znao da mi kaže. A onda mislim, na posletku,
nije to baš tako zdravo ni važno. Jer, evo, i ova moja tambura, i
stara i bog zna kakva, i zvoni i zveči, a opet svira. Pa ću probati
sada na njoj da vam odsviram, pa mog'o bih kas'ti da ispripovedam
šta mi se jedared desilo kad sam išao u Iđoš na vašar, a još
sam deran bio.

Krenem ti ja jedared u Iđoš, bio tamo neki vašar. Sad, jel'
vašar, jel' sajam, baš ne mogu tačno da se setim. Al' šta bilo da
bilo, baba mi je dao nešto novaca, šta sam ja onda mogao imati,
jedno osamnaest, devetnaest godina, uveliko sam se momčio već po
sokacima, pa mi je baba rekao: "Na sine para, idi u Iđoš i kupi
kakvog lepog konja. Ne marim kakvog, sad, jel' ždrepca, jel'
pastuva, jel' ajgira, samo kobile nemoj!" E baš tako mi je rekao.
Baba nikad nije mlogo baš voleo kobile. Sad sam ga i ja razum'o,
otkad sam odrastao.
I tako sam kren'o, pa sam hteo nekom prečicom, preko polja. Nisam
se setio onog što kažu: preko preče - naokolo bliže. Ono bilo
letno doba, što bi kaz'li Englezi, Summer time, when the living
is easy, tu negde preobraženije, mož' biti tako, devetnaesti,
dvadeseti avgust mesec. Sunce odskočilo, podne, a od tog druma ni
traga ni glasa. Kanda da sam zalutao. Bogami, kanda da sam
zalutao. A gladan i žedan i umoran. Još mi je mati kazla: "Ponesi
štagod za jauznu". "Ta", reko, "mani mati, naopako, šta ću nosit,
tu za dva sata, časom ću ja". Al', vraga, baš mi je falilo.

I vidim, neki salaš se beli u senci oraja. Sad, jesu l' bili
kokosovi oraji ili kakvi drugi, to ne mogu da se setim, al',
reko', 'ajd da svratim, sad što, šta me košta? Valjda će mi dati
parče 'leba i masti i malo aleve paprike odgore, pa ondak čašu
vode, a nad'o sam se i kakav tanak špricer, što Mađari kažu
"Hozsu lepes", a to na mađarskom znači "dugačak korak".

I kad sam došao na taj salaš, prvo što sam video, na astalu
cipovka 'leba bela, vidilo se da je frišak, onako, reš malko. A
po avliji svuda trčidu pilići, brojleri oni što se zovu. Lepo i
dan - danas vidim kako onako po po'ovani se muvaju levo - desno.
Odškrinita vrata od pušnice. A tu... E, divota jedna! Odma'
ogladnim kad se toga setim. Šunke, slanine, a znaš koje slanine?
One 'nako što ima red slanine pa red šunke, pa red slanine pa red
šunke, pa tako jedno pe', šes' puta, ti redovi. Pa ondak, ondak
džigernjače, pa švargle, pa krvavice... A dole jedno plekano bure
puno čvaraka i droždina. Što bi kaz'li j__anci, ikebana, prava
ikebana. Ništa mene to nije, što bi kaz'o, onako, taklo, iako sam
bio gladan k'o vrag. E, već neka plava snaša što se muvala levo -
desno po avliji i 'ranila već pomenute, one - piliće...

Da sam tada im'o kuću i njivu,
pe', šes' svinja i bar jednu kravu,
i avliju, u njoj jabuku il' šljivu
uz'o bih tu snašu plavu.

Pitam: "Jel', 'di su ti baba i mati?"
Ona reče mi ovako:
"Baba do utorka neće da se vrati,
a s materom ćemo lako!"

Pa, da te ne sla'em, za jedno frtalj sata, u vr' glave...

Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
kako ima brkatog muža.

Tek tad videh iza plasta sena
s nekim vilama muža njena.
On mi reče: "Jel' ti, vandrokašu,
pušćaj o'ma moju snašu!"

A pre toga, sad, jel' sekundu, jel' dve, ne znam...

Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
kako ima brkatog muža.

Kad već ja nisam prevrn'o, bud'te bar vi sad tako pametni pa
prevrn'te ploču, jer sa druge strane ima još, šta je posle bilo.

Od tog doba u vasioni su se odigrale mloge neverovatne pojave.
Eto, baš onomad sam čitao, ta Kohotekova kometla, i sve te zvezde
sas repom, pa ondak onaj Bermudski troug'o 'di na čudan način
nestajadu silni avioni i brodovi. Tol'ko brodova nestalo tamo da
se ja već malko brinem i za Slavonski Brod da mu se šta ne desi.
Pa ondak Rusi u kosmosu, pa, ne znam, Amerikanci u kosmosu, pa
Kinezi u kosmosu, pa Bogićević u Ko... Pa svi u kosmosu. čudo
jedno!

A to sam sve kaz'o samo da bi malko ilustrovao, ovako, ta mistika
i to, šta se sve dešava, jer, ja šta god sam zamišlj'o, šta god
sam sanjao, to sve mi se ostvarilo. Sve mi se baš ostvarilo. Eto,
onomad mi baš umro tetak, iz Gospođinaca, i ostavio mi dvanaest
jutara zemlje, ritske, znaš kakve? Kažu navodnjavaj, ne znam,
đubri, prskaj, ovo, ono, 'ibridi... Ma kakvi, znaš kakva je ovo
zemlja? Tu kad bi dugmad posej'o opet bi nešto niklo. Ja ti kažem
- tu bi mog'o sejati i kikiriki, i artičokle, ondak ono, ono drvo
što crnci pravidu lebac od njega. I, čudo jedno, pa sve bi tu
izraslo. Takva zemlja.

A u selu - dve kuće. Jedna baš, baš na glavnom sokaku. Da ti ne
kažem ni kako se zove sokak, ni koji je broj od kuće, al' kad
dodješ, odma' ćeš videti. Odma', odma' se to vidi. Eej, šest
pendžera sas ulice, od toga četiri kibicfensteri, pa onako, kad
metnem muškatle, a zimi kad nema nikakvog drugog cveća, ondak one
zimske ruže, sitne, one žute, što lepo onako mirišu, pa divota da
ljudi prolaze pa sve gledaju pa govore: "Ju, što je lepo, ju, što
je divno!", i još svašta govore. Kako i ne bi. Druga kuća mi tu,
čelo crkve, isto na lakat, isto je lepa i puna k'o oko, samo što
je sa slamenim krovom. Al' ne mari, tu mi sad baba živi i mati.

A salaš, e, pitaš kol'ki mi je. Ne bih ti mog'o kaz'ti kol'ki je.
I ja sam voleo da znam pa sam onomad zvao geometra, čak iz
Segedina da izmeri al' nije mogao siroma', na polak se onesvestio.
Eto. Ne može to odjedared. Al' evo, da uzmeš konja ujutru, al'
dobrog konja, pa uzjašeš pa jašeš, i, jašeš i jašeš, do uveče,
znaš, i uveče i tebi i konju dosta, i mislite, "'di smo i krenuli
da jašemo?" - a još ste na mom salašu. Eto, tol'ki je.

U štali - šest konja. četir' ova, sto ih prežem, sad, jel' u
taljige jel' kad orem, ili tako štagoD. A dva bela, ona paradoša,
samo kad je, kad su neki svečari, jel' u zimu, tu tako oko Svetog
Jovana, kad ih upregnem u saonice, pa s praporcima, pa - divota
jedna.

Krava imam petnaest komada i to simentalke, one 'olandske. Znaš
kakve su? K'o iz opateke da su izašle. Da staneš pa da gledaš, da
kažeš: "E, ove sigurno nosidu tetrapak mleko!", takve su. A nije,
nose obično mleko k'o i naše krave, samo što su takve čiste, k'o
sa čokolade, sa onih slika, mlečne čokolade i tako, divota jedna.

Svinja imam dvajes' pet komada jorkšir i dvajes' pet komada, sad,
jel', berkšir il' bert lankaster, ne znam, uvek tu brkam od
ta dva imena. Pa imam nešto i manguLica, imam i prasica.
Živine? Tol'ko živine nisi vid'o. Da naranim polak Afrike. Znaš šta
je: ćuraka i moraka i pataka i gusaka, jesam još štagod zaboravio
- svejedno, imam svega. Pa to sam probao sas digitronom da
izbrojim kol'ko imam pa mi iskočio osigurač, ne moš'! Al' vidi
ovako, na primer: nekad se probudim, pogledam kroz pendžer, pa
reko': "Ju, sneg pao!", znaš, beli se salaš. Pa ondak mislim, pa
ne može biti sneg, naopako, letno doba, kakvi sneg?! A ono - jaja
po salašu! I ne možeš skupiti. Unajmim mobu da skuplja jaja, pa
ne može, dok skupim, opet polak mućkovi.

Imam nešto i novaca, nije da nemam. Ne bi voleo o tom da pričam,
kol'ko imam i gdi ih držim.

Samo, znaš, da ti kažem o'ma', slabo meni vajda od svega toga što
sam ti nabrojao. Znaš, kad tako nekad uleto, kad opali kakva
omorina, a ja se premećem levo - desno po onoj dunji, pa ne mogu
da zaspim, znaš, pa onda izađem na kong, pa sednem na basamke,
pa gledam u zvezde i mislim: "Otac mu i te zvezde, kol'ko toga
ima - ne možeš to ni izbrojati, čudo jedno!" Da!

E, viš, ondak se s mlogo tuge setim...

Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
za tog njenog brkatog muža.

Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
za tog njenog brkatog...

(Eh, da ga je tamni vek moj zacrnio, kad sam ga i video i kad je
došao i sve... A sad, šta bilo da bilo...)

... muža.